 |
  |
|
|
Vise od cetrdeset pet godina trajalo je Dositejevo neumorno krstarenje svetom Dositej je bio tih, krotak, dobrodusan covek vedrog duha, jedna od "najsredjenijih i najujednacenijih priroda koje se mogu zamisliti", licnost "neobicno fine senzibilnost i bujne osecajnosti". Ljudima je prilazio s "filozofskom blagoscu" iz koje je izbijala njegova dobrota i gotovo naivna poverljivost. Svojim osobinama brzo je osvajao simpatije kako naseg sveta tako i stranaca, bez obzira kome drustvenom sloju pripadali.
Na Krfu je prvi put boravio cetrdeset pet dana. Upoznao je nekog Antonija, Hercegovca koji u gradu "imadjase dva svoja ducana" i neke Dalmatince i Crnogorce koji su bili "kapetani i majori u venecijanskoj sluzbi". Evo kako su ga ispratili sa ostrva posle tako kratkog poznanstva: "Pri polasku odavde nadju mi korabalj (brod) za Moreju i spreme mi jedan veliki aleksandrijski sapet pun finoga venecijanskoga biskota, izbranih maslina i poprzene ribe; predadu korablja kapetanu petnaest butelja skopulskoga i karfiotskog vina. Doprate me oko desetorica njih u korabalj, gde su jos zarana dali spremiti gospodski rucak. Tu po veselom obedu izgrlimo se, izljubimo se, srdecno izljubimo se, i zeleci da se opet vidimo... ". Nisu dozvolili ni put da plati do Patrasa u Moreji kuda se uputio. Dali su novac kapetanu a da on to nije znao. Jeroteju Dendrinu, upravniku skole u Smirni, toliko se svideo da za trogodisnju nastavu, stanovanje i hranu nije hteo nista da mu naplati. Kada se posle drugog boravka na Krfu vratio u Dalmaciju, docekali su ga "kao samog patrijarha". Tamosnji Srbi zavoleli su ga jos kada je prvi put bio kod njih i to toliko da nikada nije mogao u svom "kvartiru zalogaj hleba izesti". Ispricao je : "Bas kao da su me pod arendu uzeli bili, i kad bih kod jednoga rucao, morao bih kod drugoga vecerati", pri cemu "nadezda izbavljenija" od toga ni u jednom trenutku nije postojala. Utisak koji je ostavljao otvarao mu je sva vrata. U Modri je bio pozivan u kucu madjarskog plemica Franje Takaca, prvog podzupana bratislavske zupanije, gde je "ljubezno primljen bivao i cesto u lepom drustvu s oficir i s gospodom castio se", a u obliznjem mestu kod konjickog kapetana Besmenija "cesto po nekoliko dana provodio". Sa romanskim episkopom Leonom Djukom toliko se sprijateljio da mu je ovaj postao mecena. Nemac Brajtkopf besplatno mu je stampao knjige.
Poverenje je sticao tako reci na prvi pogled. Stigao je na ostrvo Hios i vec sutradan zakucao na vrata ucitelja Nikolaja Argentiosa. Rekao mu je da bi rado predavao italijanski i francuski jezik "kad bih imao kome, samo da mogu svoj trosak dobivati". Ucitelj ga je odmah uzeo da predaje francuski i sledeceg dana doveo mu dvanaest djaka da im drzi casove iz italijanskog! Kod Argentiosa je upoznao popa Agapija. I ovaj ga je uzeo da predaje francuski, jos mu udesio da najmladjem sinu jednog bogatog mesnog trgovca daje casove iz italijanskog i predje u njihovu kucu gde je dobio besplatan stan i hranu. Na putu iz Pariza za Kale upoznao je jednog francuskog trgovca koji ga je pozvao da, ako ne uspe u Londonu, dodje u Kale, besplatno stanuje i hrani se u njegovom domu i dvojici njegovih sinova predaje italijanski. Za to bi imao i 50 dukata godisnje. Dodao je: "A jos toliko mozes od drugih zasluziti..." Dositej je bio odlican pedagog. Djaci su ga obozavali. Sam je zabelezio: "Svi moji ucenici da su mogli u nedri bi me nosili." Dolazak u London za Dositeja je bio vrhunac njegovih zelja. Od svih naroda koje je upoznao Engleze je najvise ishvalio. Za njih je rekao da su "najprosvesteniji u Evropi" i istakao: "Poznato je da Inglezi od sviju naroda evropejskih najslobodnije misle, no na veliku slavu i duku i blagopolucije celoveceskoga roda, i najrazumnije". U Londonu se smestio kod izvesnog gospodina Lejarda koji mu je davao casove engleskog jezika.
Uzdrzani, hladni Englezi pokazali su prema njemu velike simpatije. Narocito su se trudili da mu pomognu da sto brze i lakse savlada njihov jezik.
Ubrzo se sprijateljio s piscem Luzinjanom, poreklom Grkom, sa ostrva Kipra "od drevne familije... koja je u neko vreme tim ostrvom vladala". Luzinjan ga je upoznao s bogatim trgovcem porculana Dzonom Livijem a ovaj sa serom Vilijamom Fordajsom, sjajnim latinistom i hirurgom, autorom brojnih medicinskih studija. Obradovic im se veoma svideo. Mozda se moze reci da ih je ocarao. Jer, kako drukcije objasniti da ga je Dzon Livi, kada je saznao da je posle tri meseca potrosio sve sto je imao i da se sprema za odlazak, zadrzao da mu on sledeca tri meseca daje lekcije iz engleskog i da svakog dana dolazi u njegov dom na rucak i veceru. Ser Fordajs je naredio da sto god mu "bude od potrebe za knjige ili za haljine i za proci sitni trosak ide na njegov racun". Cuveni hirurg na rastanku mu je poklonio lep primerak jednog svog dela sa posvetom: "Dositeju Obradovicu, Srbinu, coveku raznim jezicima vestom, najsvetlijim vladanjem odlicnom, Englezima, kod kojih se sest meseci bavio, premilomu, Odlomke ove, malen ali najiskrenije ljubavi i prijateljstva zalog, najdragovoljnijem po zasluzi prinesose Vilijam Fordajs i Dzon Livi." Vredno je zabeleziti da se u Britanskom muzeju nalaze tri prve knjige u prvom izdanju koje je Dositej izdao (bice da su to primerci koje je doneo u London). Na jednoj od njih je ovakav natpis: "Ovu je knjigu poklonio Britanskom muzeju Dositej Obradovic, njen pisac, kao prvu knjigu koja je uopste stampana u srpskom narecju". Potpisao ju je Dzon Dzekson, pisac, Dositejev komsija u Londonu. Kako mu je polazilo za rukom da se tako lako sprijatelji s najrazlicitijim ljudima, objasnio je sam Dositej: "Lasno moze ko pomisliti, kakav sam ja sekret imao mnozestvo ovakovi dobri ljudi naoditi i sebe u njihovo blagovoljenje unjedriti? Nikakav sekret na svetu, no prostim prirodnim putem tu sam dolazio. Ljudi dobri i blagi svuda ima mnozestvo, samo da covek sa svoje strane gleda da je posten, nekoristoljubiv, dobar i razuman, i, sljedjujuci ovim kacestvam (osobinama) da se s ljudima vlada, pak, onda umereno dobri njemu ce biti sasvim dobri".
Prema tome, njegovo prvo pravilo je bilo: budi dobar prema drugima, pa ce i drugi prema tebi biti dobri. U tom osvajanju "blagovoljenija" ljudi drzao se jos nekih pravila: "Za njihove i njihovih drugih prijatelja tajne ni malo nisam mario znati... na ljubopitstva, podozriteljstva i na intrige mrzio sam kako god na otrov. U zajam sto iskati nikada nisam potrebe imao... Nikom zivu nisam se nametao, niti sam mogo ni vremena imao onde dolaziti gde me ne zele...". Bile su to idealne osobine za domaceg ucitelja. Zato je Dositej u uvodu prvog dela svoje autobiografije i mogao da napise: "Meni su ljudi svakoga naroda i cina mlogo dobra ucinili, a zla nimalo ili vrlo malo: ja ne imam nikakva uzroka s moje strane na nji tuziti se". Vise od cetrdeset pet godina trajalo je Dositejevo neumorno krstarenje po svetu na kome se odbegli kaludjer preobrazio u smirenog mudraca i velikog narodnog ucitelja.
|
Evo kako je to izgledalo: "Starica, mati
uciteljeva, zena njegova, sestra, brat, snaha i ko bi god u kucu iz
komsiluka dosao, svi su to bili moji predragi i mili ucitelji, i zelim
im srdecno blagopolucan od Boga zivot. Ljubezno su me i rado nastavljali
i ucili, i cesto bi se otimali ko ce mi sto bolje i lakse kazati.
Kad bi god lepi dni bivali, i domacin moj, mister Lard zovomi, kad
ne bi lekcije davao, vsegda bi me vodio kad po jednoj strani grada,
kad po drugoj".